RUŽNO DO ZLA BOGA RUŽNO

RUŽNO ! RUŽNIJE ! NAJRUŽNIJE !

I pakosno ! I zavidno !

Visokopotentnim, nesuvislim jezikom umišljenih učevnjaka, onako tračerski, ali zavijeno u oblandu suhoparnog srpskog, dvije tete Jasmina Bajramović i Jasna Kovo napadoše Nuru Bazdulj-Hubijar na njenom terenu : literaturi. Ne zbuni se Nura, nego presavi arak hartije i odgovori. Istina ne baš pristojno, ali ipak meni po ukusu.

A uopšte ne smatram da treba da se stavim na stranu Nure Bazdulj-Hubijar i da je branim. Njoj to nije potrebno. Zna ona sasvim dobro da se SAMA brani.

Pročitah Jasnu Bajramović i Jasnu Kovo i ostadoh presenećen. Uh ! « Sabur », zatješih sebe, ali glavobolja nadvlada. Glavobolja koja mi nadođe zbog naprezanja da uhavizam morfološke i sintaksičke, prenapuhane, prilično nesuvisle konstrukcije koje upotrijebiše dvije « načitane rospije » u svom napadu na Nuru Bazdulj Hubijar, našu bosanskohercegovačku plodnu, popularnu i nadasve najčitaniju i najprodavaniju spisateljicu. Nekome epiteti koje pobrojah, ne znače isto što i meni. No, to svjedoči samo o onoj narodnoj : sto ljiudi sto ćudi ili quot capita tot sententiae.

Kada vas neko napadne u vama se najprije budi bijes, reagovali biste, burno, nesmotreno, a onda stanete da se pitate razložno koji su motivi ponukali da ne kažem nagnali vašeg napadača da vam natrlja uši. Uh ! Ja to onako pomirljivo oportunistički. Da vas izvrijeđa i izrezili.

Viknuli biste J.T.M u.P.

Bije me glas načitana, ali dobrano se namučih da odgonetnem neke fraze pisane Jasminom Bajramović i Jasnom Kovom.

Pozivam dotične da nam prevedu slijedeće papuse iz svoga teksta kako bismo mogli da razumijemo šta su htjele da kažu.

1.- Razobličavajući upravo mehanizme koji konstituišu matricu patrijarhalnih upliva 2.- i zlokobne binarne opozicije 3.- kao i sklonost automatizmu jednostrane, stereotipne percepcije od kritičara oblikovali repatrijarhalizacijom vrijednosti, a 4.- mogućnost autoosvještenja žanra i izlaska iz kodeksa trivijalnosti upravo kroz zanemarenu žensku narativnu perspektivu.

Jer imam neodoljiv i neopoziv dojam da bih razumio sve kada bih razumio ovo gore navedeno u kurzivu.

Usput bih zamolio te ubice trivijalnosti, te « učevne » da mi i ovo objasne i da me pouče !

Šta, dakle, ovo znači ili šta su natpismene htjele da kažu OVIM :

1.- Rubni žanr pripovijedanja

2.- rubna historiografska skica

3.- prevladati i transponirati traume i traumatski događaj

4.- zaodjenuti u posttraumatsko iskustvo

5.- iskače iz matrice kolektivnih pripovijesti i kolektivnih tvorbi identiteta i samoga kulturalnoga pamćenja.

I još nešto :

Šta je to RAKURS ?

Jebiga ne znam ! Uh, ja lahnuh. Da prostite.Eto i ja ignorant i trivijalan.

Podvući ću i iskristalisati samo dvije stvari :

1.- Jasmina Bajramović i Jasna Kovo su napale Nuru iz čiste pakosti, zavidljivosti i ljubomore. To je tako očito.

2.- Malog, običnog čitaoca vaši tekstovi neće fascinirati, drage moje hanume, jer ga neće razumjeti. Naprotiv, to će u čitaočevim ustima ostaviti bljutav ukus neukusa, a u glavi konfuziju.

Nekoć davno i sām sam morao da bubam kritike naročito one Muharema Pervića, jer mi je to, kako moji profesori rekoše, važno za obrazovanje. I napamet sam morao da učim čitave pasuse iz “Obrazovanja govornika” od Marka Fabija Kvintiliana. I bubah. No, ne znam da li je to baš upotpunilo moja lična viđenja. Obožavao sam Honoré de Balzaca, gutao ga, a danas niko neće da ga čita. Čak ga ni u lektirama nema. Trivijalna književnost se uvukla na mala vrata i bogme svidjela se. Tako se i Nura uklopila u nove, moderne tokove i trendove i tako i piše. Dobro, zanimljivo i moderno. Aferim !

Danas na Zapadu čitalačka publika guta djela sve trivijalnijih autora. Naše male seke, kritičarke bi to okvalifikovale kao šund. Pa neka je. Tako je zanimljiv I odmara. Ne opterećuje.

A siguran sam da bi Balzak da je kojim slučajem živ pisao poput Nure. Uklopio bi se čovjek. Jer on je, ta čista hedonistička duša, toliko volio trivijalnosti.

Joj kad pomislim kako bi se da kojim slučajem znaju francuski ove dvije učevne rospije okomile na belgijsku spisateljicu Amelie Nothomb (Nura me na nju podsjeća), jednu od najpopularnijih, a bogme i najprodavanijih evropskih autora. Mislim da bi je razapele na križ iliti krst, a iz jednostavnih razloga : pakosti, zavidnosti i ljubomore, a i stoga što je žensko.

Ti “dobronamjerni” (jebalo mater - pa zato i jeste u navodnjacima) ovi pomenuti kritičari ženskog roda, to jest kritičarke, nam propisuju kako čitati nešto, kako razumjeti, žele nam promijeniti sopstveni već postojeći, ali i izgrađeni i stečeni ukus. Pri tome će se ko pjan plota držati normi i standarda koje propisuju nazovi autoriteti koji sebe vole da kite raznim titulama. I samo se njihova pika. Ako tako ne misliš ti si goljo, neznalica, hohštapler, trivijalac. I odmah te izlažu na stub srama (pilori)

Možda su takvi tekstovi potrebni za jedan mali krug ljudi koji će se satirati da brane svoju sujetu i da pišu visokopotentne da ne kažem prepotentne tekstove à la Bajramović – Kovo, da fasciniraju prvo sebe, a onda onaj mali broj “učenijih”.

Malom čovjeku, bone ne bile, treba priča, zanimljiva, uzbudljiva, pisana jednostavnim jezikom. Ne čita on da bi mu se polaskalo kako je jedan od rijetkih koji upražnjava lektiru. On čita da da mu prođe vrijeme, da nešto spozna, da bude u trendu, jer to je danas moda. Zabole ga k. za trivijalnosti. A htjeli mi to ili ne svijet jebdanas u globali trivijalan kao Internet, kao e-mail - poruka mjadalačka. Današnji mali pa i veliki čovjek ne može bez je- I be-. I jedan i drugi lahnu slatko onako trivijalno. I gle bolje im je. Razumiju, nuto, bolje jebiga od zlokobne binarne opozicije. Tako je to ljudski.

A i ja toliko volim da čitam i to ono što mi se preporuči, ali i padne onako iznebuha u ruke. Nisam toliko učevan koliko Jasna Bajramović ili Jasna Kovo pa da njihovim teškim, nesuvislim jezikom odgovaram na neki tamo napad i da branim Nuru Bazdulj Hubijar.

Napisano, roman, pripovijetka, može da se svidi ili ne svidi. Mali obični čitalac nije toliko učevan pa da se upušta u nemilosrdna pljuvačka naklapanja o nekom djelu koje je pročitao kao što to čine Jasmina I Jasna. Njemu se priča ili naracija kako bi to naše « les femmes savantes » rekle, sviđa ili ne sviđa. I Njemu je važno kakav je utisak na njega priča ostavila. Da li je možda od uzbuđenja svršavao ….. ?

Poznajem ja tako iste takve, ako ne i gore doktore jezika iz Tuzle i Sarajeva koji svojim nebuloznim nagomilavanjem i redanjem stranih riječi i riječi po njihovom prefinjenom ukusu za pametnovanje. (Ne znam zašto, a sve OVO me podsjeti na redaljku, ako razumijete šta sam htio da reknem).

Puknite i crknite, Jasmina i Jasna, ali Nura Bazdulj-Hubijar je pisac, piščina, skoro književnik.(pozivam se na moju izjavu da su Ivo Andrić i Mehmed Meša Selimović književnici, a MI SVI OSTALI pisci)

A evo šaljem kratku poruku piscima iz dijaspore koje, da se pohvalim, dobro poznajem : Dižem glas protiv tabua, normi standarda ! I dižem glas protiv ovakvog načina obraćanja. Ne plašite se ovih dviju baba-roga. Bezopasne su one. Nemoj da vas obeshrabre. Pišite i trivijalno ako treba. To je tako ljudski ! Možda i vi imadnete tu čas' da vas napadnu Jasmina Bajramović i Jasna Kovo. Pišite ! To što vi činite u svakom slučaju će obilježiti bosanskohercegovačku književnost.

Oprostite što ja to ovako zbrdazdola, ali ne umijem drugačije. Ja upratim samo misao koja mi u tom času padne na um.

HAUG !

‘Ajd’ uzdravlje !